Blog

Moj Bari

Te 1991. godine imao sam dvadeset leta, rat se spremao da bukne u punoj snazi, a na treningu FK PPK Kula prišao mi je moj saigrač i kapiten Boš (skraćeno od Boščić) i rekao: “Feto, spremaj se za put u Bari!”

U trenutku sam pomislio da je zajebancija, ali pošto smo već prošli zajedno put u Minhen, sumnja je nestala.

Grupa od nas 12-13  Kuljana se organizovala, kao i obično na brzinu. Moj kum Džuver, Boščić, Kiš, Brbika, Ferika i ostatak ekipe uzeli smo zastavu “Kuljani” i “Zulu iz Kulu“, i ukrcali se u bus u kome je već bila ekipa iz Novog Sada.

Put je krenuo kao i obično, litre piva u autobusu, pesma do kidanja glasnih žica i vera i strah u jednom, da li će ovo biti trenuci istorije i vrh naših navijačkih godina i snova.

Autoput “Bratstva i jedinstva” ostajao je za nama. Prolazimo Zagreb, koji se beli u daljini, i stižemo na slovenačku teritoriju.

Slovenci, bilo nam je to jasno mesec dana kasnije, u punim pripremama za rat sa JNA, na usputnim benzinskim stanicama nezainteresovano prate konvoj autobusa iz Srbije, a u kafanama i dalje Tito na udarnim mestima po zidovima.

Sve je išlo glatko do jednog malog mesta u kom smo stali, i gde je polupan inventar, što je koštalo dva autobusa “Delija” vraćanja u Srbiju pod pratnjom, ali što je još teže, propuštanja slavlja u Bariju.

I tada na izlasku iz Kopra, na granici sa Italijom – drama!

Italijanski carinici nas drže satima u autobusu, vreme otkucava, a još je dalek put na drugi kraj Italije.

Vozač autobusa pokušava da pregovara, ali uzalud. Da li je bila neka dojava, ili nešto drugo, ni danas ne znamo, ali nam vozač kaže da ako ne krenemo za pola sata, možemo da se vratimo nazad!

Na kraju radost i ovacije karabinjerima – NASTAVLJAMO PUT!

Osećanje sreće i ushićenost podižu nam adrenalin, i naš drajver šiba magistralom, pored koje se ređaju mesta na kojima su nekad održavane “Igre bez granica”, i mi stižemo pred “Svetog Nikolu” 45 minuta pred meč.

Stadion skoro pun, ulazimo lakše i brže od očekivanog i naše dve zastave spuštamo na atletsku stazu, a mi zauzimamo na gornjem nivou tribina pozicije i kreće navijanje.

Počinje meč – Francuzi stiskaju, ali odbrana Zvezde je od granita. Binić sa dve kontre podseća da i mi znamo da napadamo, ali je Ljupko odlučio drugačije.

Minuti prolaze, kreće bakljada i zvižduci sa kontra strane od navijača Olimpika.

Nema golova, a onda taj momenat – Piksi legenda ulazi u igru. Koliko god da je profesionalac, samo on zna kako se osećao u tim trenucima, kada je srce uz Zvezdu, a njegov dres belo-plave boje.

PENALI!!!!!!!!

Svaki izvedeni skraćuje život za godinu. Kažem kumu: “Vidi, bre, koliki je njihov golman , sitan i nikakav, može da brani samo ako mi prebacimo gol!” BIO SAM U PRAVU!

Pančev donosi radost i Kiš pored mene plače kao dete. Grlimo se i ljubimo sa svima na tribini. Osećaj sreće koji se meri sa momentom kada ti se rodi sin!

Povratak u neopisivom slavlju, kroz Hrvatsku na svakom stajalištu redarstvenici pod punom opremom, ali većina ipak – verovali ili ne, čestita!

Stižemo u Kulu u ranu zoru, izlećemo iz autobusa, zaustavljamo saobraćaj u ulici Maršala Tita našim zastavama i pesmom.

Da, … bio je ovo moj vremeplov u bolju prošlost voljene Zvezde, kojim se vraćam već 25 leta, i radiću to dok sam živ.

AVANTI STELLA ROSA!!!!