Fudbalske priče

Subotom u deset : Pero Radaković, legenda sa Kantride

11.05.2019.

Subotom u deset :

Pero Radaković, legenda sa Kantride

Naša današnja priča počinje u Rijeci, na Kvarneru 1952 godine, kada mlađani ( 15 g. ) , Pero Radaković postaje član istoimenog kluba, i počinje da trenira po trenerskom “palicom ” Nikole Dukovića.

Već sa sedamnaest godina debitovao je za prvu ekipu Rijeke, 13. avgusta 1954. na kup utakmici protiv Lokomotive u kojoj je postigao i pogodak za 5-1 pobedu.

Pero Radaković u dresu Rijeke

Rijeka zajedno sa Radakovićem ulazi u Prvu ligu SFRJ 1958 godine, a Pero postaje njen najbolji fudbaler u sezoni 1960/61.

Pero je pozvan u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, gde takođe postiže vredne golove. Posle je pozvan u A reprezentaciju, čiji je dres obukao osamnaest puta. Svoju najveću slavu je doživeo 1962. na svetskom fudbalskom prvenstvu u Čileu, kada je postigao jedini pogodak protiv Nemačke u 85. minuti. Stariji poznavaoci fudbala ga pamte kroz sliku igrača sa zavojem oko glave, kako odapinje snažan udarac pod prečku:

Za Jugoslaviju je Radenković odigrao 19 utakmica i postigao tri gola. Ovaj protiv Nemačke je opisao i njegov saigrač iz reprezentacije Josip Skoblar:

Lopta je odlazila prema vrhu kaznenog prostora, spremao sam se krenuti na nju, kad sam čuo Peru kako viče – Puuuusti! Nikad ne puštam u takvim situacijama, tada sam pustio. Bio je to veličanstven, neobranjiv, precizan udarac kakav se retko viđa. I to pet minuta pre kraja. Sećam se da smo se svi zajedno beskrajno grlili, Nemci su bili toliko u šoku da pet minuta pre kraja u trenutku kad su shvatili da su primili pogodak nisu ni žurili na centar”.

NK Rijeka 1964/65

Na žalost , jedna sjajna igračka karijera završena je 1.novembra 1966, kada je Radaković, kojem su već ranije uočene srčane smetnje, doživeo srčani udar na treningu.

U Sušačkoj reviji njegov prijatelj i saigrač Mile Tomljenović govorio je o nesretnim trenucima na tom treningu 1. novembra 1966. godine.

Mi igrači bismo žurili na trening, koji bi počinjao oko deset sati. Neki bi dolazili ranije, brzo bismo se skidali i izlazili bismo na teren jer smo voleli igrati ševu. Igrali smo obično tako u krug, dvojica su bila unutra, petorica okolo. Tko je dolazio poslednji, išao je unutra. Pero je bio unutra s još jednim, nas smo petorica bila vani. On je osetio slabost i zapitao je ko će ga zameniti.

Naišao je Nikica Jovović, trčao je iz svlačionice i ušao je umesto Pere. Radaković je legao na travu kraj korner-linije, podbočio se laktovima, nešto je osetio. Pošto je Mugoša bio tu s automobilom, on i maser Bobi Ottmarich odmah su s Perom krenuli za bolnicu. Čekali smo zabrinuti što će se dogoditi. Javili su nam da je umro.

Pero Radaković je u svojoj igračkoj karijeri dobijao ponude svih klubova tadašnje “velike četvorke ” jugoslovenskog fudbala, ali je do kraja ostao veran Kantridi i Rijeci.

NK Rijeka već više decenija organizuje “Memorijal Petra Radakovića”, dok su mu pristalice Rijeke oslikale i veliki mural pored stadiona na Kantridi:

Mural Petru Radakoviću